Subotnje je jutro. Prošlo je deset sati. Tržnicom prolaze ženice s muževima koji za njima hodaju i pomažu im nositi vrećice s povrćem. Mnoge točno znaju gdje će što kupiti, gdje je najbolje, gdje je najniža cijena. Negdje muž zastane, hoće nešto izabrati, ali ga ona odvodi dalje.
    Znaju kod koga što kupovati, što je iz Strožanca a što iz Sitnoga.
    Meni se čini da svi pravi prodavači za sebe ipak imaju svoje povrće i salatu koje ne prodaju na tržnici.
    Kraj jednoga malog slobodnog stola, pri dnu tržnice, preda mnom se pojavi jedna, upravo pristigla, stara ženica. Doveo ju je sin. Na stol je ostavio čistu bijelu vreću punu žarko crvenih mandarina  i četiri sveska blitve i otrčao natrag, jer je automobil ostavio na nedopuštenu mjestu.
  Onaj tren, sve ženice koje su ondje prolazile, zaustaviše se i zadivljene izgledom mandarina, upitahu staricu za njihovu cijenu. Ona reče da je istom došla i napamet kaže da je deset kuna.
    Tada one žene na nju navališe uvrjedama. Bilo je i onih koje su rekle da ih ima za tri kune, da ih ne smije prodavati za više od pet kuna.
    Starica kao da se prestrašila, pa reče: - Osam kuna. - Međutim, žene se ne dahu, pa i dalje navaljivahu. Ako su i bile u pravu, nisu se smjele tako ponašati prema pristojnoj i tihoj starici. Ona odgovori: - Onom 'ko kupuje, uvik je skupo, a onom 'ko prodaje čini mu se da daje mukte. Šta ćeš? Tako je. Uzmite jednu! Provajte, pa recite vridi li! -
    Da prekinem te neugodne upadice i ponižavanje starice, zamolim vrećicu i počnem stavljati do kilograma, a onda odlučim uzeti još jedan kilogram. Ženice su okolo, pomalo utihnule i razišle se.
    Ispričah se starici za to ružno ponašanje.
    - Ovo je moj sin sinoć nabra. I ovo malo blitve. Moran i ja malo pomoć i stat ovde. Šta ćeš, ženo moja! Ima sedan godin da san ostala bez moga čovika. Iman tri sina. Svaki ima svoju kuću. Ovi me je uzeja kod sebe. Jedan sin ne razgovara s menon niti me pozdravja. Boli me to, dušo moja! Sve san i' jednako podizala i volila. Molin Boga za nji'. -

 

 

    Bura puše. Nije lako. Pod staričinon čistom sijedom kosicom sjaju dva plava oka, kao dva broša na izboranu licu. Odjevena je u crno. Stare ispucane ruke, čistih i podrezanih noktiju, zagrlile su bijelu vreću s mandarinama. Samo je jedna minuta bila dovoljna da starica rekne svoju žalost. Koliko je to čuvala u sebi? Koliko je to boli? Kada sam odlazila rekoh joj da naročito moli za sina koji ne razgovara s njom. Klimnula je glavom. - Hoću li i ja dodati koju molitvicu za njega? - upitah je. Ona se na to nasmiješi.
    Kada sam obnavljala ovaj neobični doživljaj u glavi, sjetih se da sam staricu mogla riješiti tereta. Trebala sam kupiti cijelu vreću! Možda je bilo petnćstak kilograma? Trebala sam kupiti i blitvu i staričicu vratiti prema sinu, skloniti je od olujne bure.
    Mogla sam potom mandarine dati Vici i svima koji će doći pred samostan franjevaka.
    Sad mi ostade molitvica za staričina sina, koji je majku zaboravio.
   Možda sljedeće subote dobri sin ponovno dovede majku s bijelom vrećom mandarina i vezicama blitve? Možda mi Bog pruži još jednu priliku da je vidim?