Šteta da više ne susrećemo, godinama pognuta, ali uvijek vedra i za šalu spremna, rado viđena, šjor Pjera.
Premda postariji, njegov je život bio začuđujuće brz, a dan ispunjen obvezama. Volio je stare i mlade. Svojim je dosjetkama i pričama uveseljivao sve oko sebe.U životu je imao poteskoća, koje je znao vješto skrivati.
Šjor Pjero je bio trajno zaljubljen u svoju prvu jubav, Katinu, koja je umrla od teške bolesti. Budući da nije mogao bit sam, vazeja je Jubu. Oženija se, i u njoj nastavija tražit i zvat, gugutat svojoj Katini. Ma, Katina se nije odazivala. Otišla je zauvik!
Kod Jube mu je, ubrzo, počelo sve smetati. Govorio bi: - Krivo si to napravila! 'Ko ti je reka tako? Gospe moja! Ništa ne znaš…! Šta san ovo učinija, judi moji?! Di je meni to tribalo…? Isuse moj, za koga si kvasinu pija?! -, vika bi šjor Pjero, mava rukaman i vata se za glavu.
Jube po naravi spora i nenavikla na veliki posal, ubrzo se razbolila. Zato je na šjor Pjera pa još veći piz. Njiovi su odnosi svaki dan postajali lošiji i teži, ali izlaza nije bilo. Jube je mučala. Šjor Pjero je znao, da i ovaj križ mora nosit dokraja, a kad je trebalo pomoć i stavit karte na stol (jer 'ko će se sad rastavjat) češće smo odili na šedute, izmirit tlak, poslušat Pjera i Jubu, svitovat i podilit teret starosti i bolešćine.
S tin pizon o' života nije sta' smij, koji se miša, s bisom i beštimjama na Jubu. Bidna Jube, kada bi je pitali je li dobar šjor Pjero, polako, jedva da se razumi, žalila bi se: - ... pjuca me, pjuca i govori mi grube riči. Pitajte ga zašto je taki prema meni! Šta san ovo doživila?! -
A šjor Pjero bi odvratija: - Kako te nije sram! Ko bi ovo i ovako činija za te? Jesi li čista, uredna, napapana? Vištice jedna! Vidi je… - Potom bi se nasmija i reka: - Ovo se smijen sebi - i udrija bi se, dlanom po čelu: - … Jesan bija išempjan, kad san je vazeja, Gospe moja! Koja je ovo pokora? -
Ma isto se živilo, čakulalo, karalo, mučalo, smijalo, robu natapalo, pralo, stavjalo na tiramolu, sve u velikoj i prostranoj kužini. I sve je to činija naš šjor Pjero od 85 godišća i nije da da mu se pomogne, jer to on zna najboje. Tu su se i noge točale u kajinu, kosa šišala, šjor Pjero bi kaza kako Jubu ošišat, onako na bubi…, a ondac bi i on stavija tavaju oko vrata, namistija makinjetu, od pokojnega oca, na broj dva, i da je Emi da ga ošiša.
Jedno popodne makinjeta pukne a glava šjor Pjera ostane do polovine ošišana na dva.
- Kako ćemo sad nastavit? - upita Ema.
- Da kako, stavite na tri oli na jedan, briga me! - Tako nan je šjor Pjero za ovaj put osta smišno ošišan, pola glave kraće a pola glave duže sidine. Ema je nastavila sa nožicaman, štrigucat i skraćivat, da izravna… da naš šjor Pjero bude opet smišan.
Bija je trećoredac. Molija je Boga. Družija se s popiman…
Ima je mnogo poznanika, jer je šjor Pjero prije ima svoju butigu o komeštibili. Svi su ga znali i s guštom bi se fermavali s njim. Uvik se čulo nešto smišnega, jer je takvi bija i šjor Pjero. Ka da nije nikad ni izaša iz svoje butige. Ka da je cili izlog robe od fažola, slanutka, do manistre na staklenin stalciman prinija sad u svoju velu kužinu. Bila je tu divka i Kneipp, pusti starovinski važi, veliki i mali, kvadratasti i rotondasti, svega blaga Božjega! I još je uvik pratija cine, koliko šta košta, di je cinije. Iša bi okolo poznatiman javit te noticije.
Jedne večeri, za vrime mise, doša je pinku kasnije, sta iza nas, došulja se i šapnija: - Faljen Isus! Sve san obaša. Bija san u Bonačića. Tamo van je najjeftiniji fažol! Tako da znate. -
Šjor Pjero je ima puno lipi rukopis. Ka' uvik je pisa poruke, pisma, javja se svima. Brinija je i o bolesniman i betežniman, pomaga je i sve prispija, a Jube bi nan uvik govorila kad ga ne bi našli kući: - Ja ne znan di je. Jutros mi je da kavu i izaša… -
A Jubu bi, da šta ne falije, doveja polako do stola, poseja na klupu i na kartu joj napisa: - … pročitati Bibliju od 28. stranice dalje, koliko možeš, pa ćemo molit Boga, kad se vratin… - Kad bi se pokarali, onda bi svak molija krunicu za se!
Popriko, priko cile kužine, nategnija je špag, priko njega žicu o' telefona i telefon stavija na stol kraj Jube. Ona bidna nije mogla ni slušalicu dignit… a kad bi se vratija, šjor Pjero bi je pita: - Onda Jube! Je li ko zva? -
Na kraju o' stola nalipija je kartu i napisa: - Jube ne miči se, ne mo'š daje, jer ćes past! To je kantun o' stola. Ovo san ti napisa da ne zaudobiš… Ko će te dignit, ako padneš, oštja! -
I Jube je svaku slušala.
U stanu je inače bilo čisto, nije se čuja vonj o' starega svita. Dobro je to čuva stari šjor Pjero.
Ma, kad je Jubu drugi put kolpalo, završila je u bolnicu, oko misec i više dana, a nakon tega se tribalo ličit i u Sumprone banje.
E, a tad se u našen šjor Pjeru nešto prilomilo. Zaokupija ga je ka niki straj. Svaki je dan dolazija. Puno smo razgovarali. Vidila san da ga je straj primit Jubu nazad u kuću…. U temu je bija tako odlučan da mi je na kraju doša reć da je ne će primit niti s policijon, ni ikakvon silon, da će ić iz stana, da će poć u otel, da će se ubit. Sve smo mu obećali, svaku pomoć. Poslidnji put mi je donija sličicu Gospe o Zdravja, kojon se moli da ga digne, jer ovo višje ne more izdurat.
Svje je pospremija, a fotografije iz sritnih dana s Katinom je spakira i posla vinčanin kumoviman: - Šta ćedu to itat poslin mene! Neka ih oni čuvaju! -
Greb je uredija, izdrica križ kod svoje Katine. Nakon što nan se nije javio na telefon, sutradan je šjor Pjero nađen u poslidnjen snu, u veloj kužini.
Ka, u izlogu o' butige.
Na klupici nije bilo Katine, ni Jube.
Biblija otvorena, telefon umuka. Puste adrese samo govoridu koliko je judi poznava, s kim se fermava i pred kin je tako duboko krija pize o' života, a iz važa uvik prosipa samo uncutarije i vice...
Pogodija je. Nije izdura!
Jube je poslin bolnice išla u Banje pa u Dom, di je još živila tri-četri miseca, a ondac je i ona umrila i ne znajuć, da je Pjero ka pravi kavalir, partija prije, pripravit joj misto.
Svaki put, kad projdemo mimo njegove kuće, dobro se ošervamo, ne bi li ga vidili, kako maše, da nan ima nešto smišno za pripovidit.
Aj' ča, nema ništa o' tega.
Falidu nan i gotovo!
Split, 16.svibnja 2004.
| | 
....dana predanih siromasima, zaboravljenima, bolesnima
često jedini ključ u bravi njihovih vrata - po kojemu računaju vrijeme, doba dana .
***
JA I BOL
Uljanica svijetli kao Radosna riječ.
Ljubav je Tvoja vječno nadahnuće,
Tvoj križ,
najljepši ukras,
znak je
s Tobom sve mogu.
Kad me zaboli, držim Te na dlanu, pokrijem rukom,
priljubim na bol.
Stojimo
u tišini.
Sve se događa unutra.
Kad Ti predam bol, polažem Te, ponovno, do uzglavlja.
Blizu.
Tu si!
(Mira Donadini)
Split, 14.listopada 2005. god
***
Zar se ne prodaje pet vrabaca za dva novčića? Ipak, ni jednoga od njih ne zaboravlja Bog.
(Lk12, 1-7)
Isus je živio jednostavno, toliko jednostavno i obično da ga nisu razumjeli. Govorio je jezikom ljudi svoga zavičaja, služio se slikama iz svakodnevnog života, i opet je šokirao ljude koji su očekivali neke izvanredne stvari.
Bio je preobičan Isus za umišljene, pravedne, dvolične. Volio je baš jednostavnošću dovesti čovjeka do vlastitog srca: života. No, drukčija je to logika od naše.
Treba se roditi od Duha, nanovo, odozgor da bismo shvatili Isusa i njegov nauk. Možda je čudno, ali je zaista istinito da Isusov nauk postaje za nas jasan u onom trenutku kad ga počnemo živjeti. Tada sami sebi ili drugima priznamo: Isus je imao pravo.
Sestra Ljiljana Radošević
HKR, Meditacija
14.listopada 2005.
|
