Došao sam u samoposlugu i vidio prodavačicu. čini mi se da je mislila samo na Valentinovo. Zbunio sam se i promislio: - Zar ljudi misle samo na Valentinovo. Ima li važnijih stvari? -

Nastavio sam šetati i naišao na slijepca, koji je plakao. Upitao sam ga: - Zašto plačeš, slijepče? -
    Odgovorio je: - Ne vidim, pa zato ne mogu vidjeti Valentinovo. -
    Začudio sam se i rekao: - Zar trebaju oči da bi se vidjelo Valentinovo? Za to je dovoljno samo srce. - rekao sam mu.

Razveselio se je i zahvalio mi za to. Bio sam zadovoljan što sam mu mogao pomoći. Nastavio sam šetati perivojem. Naišao sam na roditelje, koji nisu mogli hraniti svoju djecu. Imao sam kod sebe sendvič. Dao sam ga njima. Oni su mi zahvalili i čestitali Valentinovo. To mi je bilo drago.     

Otišao sam u trafiku. Kupio sam omotnicu za pismo i markicu. Kada sam došao kući, počeo sam pisati pismo. Napisao sam: - Draga Nikolino! Mnogo te volim. Sretno ti Valentinovo! Poslao sam pismo.  
Bilo mi je veoma drago da sam nekomu mogao čestitati Valentinovo i usrećiti ga.     
Sjeo sam na klupu u perivoju i ponovno susreo onoga istoga slijepca. U ruci je držao ružu. Prišao mi je i opipao me, vidjeti jesam li ja onaj kojega je on susreo. Reče: - Evo ti ova ruža. Ona ti treba. Spasio si me, pa ću i ja tebe! - rekao je i dao mi ružu.

 Susreo sam i one tužne supružnike. Oni su mi rekli:  -  Samo nam prijatelj može dati ljubav - . Tako sam dobio ljubav.

Uputio sam se k Nikolini. Pozvonio sam na njezina vrata. Ona je otvorila, a iza nje stajao je njezin dečko. Kada sam to vidio, kao da mi se srce slomilo. To me je posve ošamutilo. Žalostan sam se vratio kući. Zaključio sam: zasada su mi dovoljni: jedan običan ali neobičan slijepac i jedna dobra obitelj.
 
Luka Donadini

14. veljače 2006.